КУДА ВОДИ РАСПРОДАЈА НАЦИОНАЛНИХ РЕСУРСА?

20.03.2015 ЕКОНОМИЈА И ПОЛИТИКА

Београд

Млађен Ковачевић*

• Поставља се питање у шта би држава Србија уложила добијене паре од продаје 58 одсто „Телекома“, а да тај улог доноси годишњи профит од бар 250 милиона евра, што чини 58 одсто профита овог предузећа по садашњој вредности евра

(наставак из јучерашњег броја)

Када се говори о евентуалној, али нажалост и вероватној продаји „Телекома“ (па и ПКБ, РТБ Бора, Комерцијалне банке и сл.) поставља се следеће здраворазумско питање: када ће сељак, добар домаћин продати најбољу њиву или најбољу краву. Продаће је ако добијеним парама, уз осталу уштеђевину, купи неку машину којом ће остваривати већи позитиван финансијски ефекат од оног који је имао по основу поседовања и коришћења те њиве или краве. Или ће их морати да прода да би покрио високе трошкове лечења себе или неког од чланова његове породице. Он је потпуно свестан да у временима тешке економске кризе те продаје подразумевају ниске цене. Те елементарне логике изгледа да нису свесни, или се праве да нису свесни, ни премијер ни министар за привреду (који поседују врло скромно знање из економије, а ослањају се на врло проблематичне иностране „стручњаке“ á ла Штрос Кан). Из њихових изјава стиче се утисак да ће они бити задовољни, ако инвестициони саветник оцени да је реална цена за 58,11 одсто „Телекома“ 2−2,5 милијарде евра, али уз услов да Србија исплати преостали дуг грчком ОТЕ−у и да ће она ангажовати тог саветника за реализује ту продају. Међутим, велико је питање да ли ће, у условима тешке економске кризе у Европској унији, посебно у Србији, потенцијални купци бити спремни да плате, и за објективне економисте и инжењере, ту врло ниску цену. А та евентуална цена је заиста врло ниска, ако се зна да је пре месец дана Португалија продала (не знам да ли у целини или већински део) свој „Телеком“ за чак 7,4 милијарде евра. Уз све то, поставља се питање у шта би држава Србија уложила добијене паре од продаје 58 одсто „Телекома“, а да тај улог доноси годишњи профит од бар 250 милиона евра, што чини 58 одсто профита овог предузећа по садашњој вредности евра). Премијер истиче да ће пола добијених средстава бити уложено у враћање најнеповољнијих добијених страних кредита и друга половина за инфраструктуру. То понавља и министар за привреду, али истиче „да је та пропорција у начелу договорена са Међународним монетарним фодом“. Поводом тих опредељења и пропорција, поставља се низ врло непријатних питања. Прво, ако су ти кредити у еврима, није рационално њих превремено враћати ако се зна да је врло велика вероватноћа да ће вредност евра у односу на друге најважније валуте и даље падати и зато се треба борити да кредитори прихвате нашу молбу да им плаћамо само доспеле износе камата. Питање је да ли ће страни кредитори прихватити евентуални предлог Србије да им врати преостали дуг и приспелу камату, јер је врло вероватно да они, у условима ниских камата на светском финансијском тржишту, неће моћи да добијена средства пласирају по тако високим каматама. Због тога, врло је вероватно да ће они инсистирати да им се, уз отплату главнице, исплати и део или чак и у целини уговорена сума камата за цео уговорени период, па је велико питање да ли би се, било ком дужнику, па и Србији, то превремено враћање исплатило. Ја сам убеђен да се превремено враћање спољних дугова у еврима које прате високе камате – Србији – не исплати. С друге стране, због досадашњег, а врло вероватног даљег пада вредности евра, профит „Телекома“, изражен у еврима, уз добар менаџмент, могао би бити осетно повећан, а и вредност „Телекома“ израженог у тој валути би врло вероватно била такође знатно повећана. Дакле, главница дуга у еврима де фацто би се смањивала, а профит „Телекома“ у тој валути би растао, па је потпуно нерационално њега продавати у условима тешке економске кризе у свету и Србији. У прилог доказа економске нерационалности продаје „Телекома“, ПКБ и других пољопривредних комбината, РТБ Бора, Комерцијалне банке и других вредних предузећа и квалитетног земљишта говоре и следеће чињенице. И поред огромног притиска Европске комисије, ММФ и Европске централне банке Италија, Словенија и Грчка су обуставиле продају вредних државних предузећа. Пољска је одлуку о обустављању даље приватизације донела већ у моменту појаве светске економске кризе. Аргентина је извршила национализацију велике нафтне компаније. Нова влада Грчке је јасно исказала своје опредељење против даље продаје природних ресурса и најавила је и национализацију неких банака. И на крају, само по себи се намеће питање зашто премијер, ресорни министри, економисти у власти и плаћени од власти, истичу потребу и „оправданост“ што брже приватизације „Телекома“, ПКБ, Комерцијалне банке и сл. Један од одговора је да су спољни дугови и износ доспелих обавеза по том основу врло високи и да се они могу отплатити само, изнуђеном њиховом продајом. Не спорим да је то заиста врло тежак проблем и жао ми је што моје вишегодишње критике на рачун неподношљиве лакоће задуживања нико није уважавао. Али тај проблем се може решавати узимањем нових кредита са нижим каматама (на пример од Кине и других земаља БРИКС−а), или репрограмирањем, па чак и објављивањем банкрота земље. Потпуно је бесмислено опредељење да ће се половина добијених средстава од продаје „Телекома“ употребити за велике инфраструктурне пројекте, ако се зна да је Србији за те сврхе одобрено а стоји неискоришћено 3,5 милијарде долара и да она због тога плаћа и пенале. Уз то, премијер је ових дана изјавио да чак и да имамо пара, не бисмо знали где да их економично уложимо, јер нема квалитетних пројеката. И у таквим условима Влада и премијер Вучић и министар за привреду истичу да ће се од продаје „Телекома“ бар милијарда евра усмерити у Фонд за изградњу инфраструктуре, а рок повраћаја уложених средстава биће неколико деценија. И у таквој ситуацији разумљиво је да ће Србија, у циљу избегавања даљег плаћања пенала, пре свега, по основу добијених кредита за развој инфраструктуре користи кредите међународних финансијских институција, а паре добијене од продаје „Телекома“ ће, због даљег пада вредности евра и очекиване инфлације у Еврозони, губити своју вредност, јер се не могу брзо уложити, поготову у неке инфраструктурне објекте који ће остваривати високу профитну стопу. Због тога, али и због будућих очекиваних огромних проблема са сервисирањем спољног и јавног дуга, реална је опасност да се та средства, преусмере у буџетску потрошњу и да ће се продаја „Телекома“ свести на ону народну бећарску песму „Ајмо Јано кућу да продамо, ајмо Јано коња да продамо само да играмо“. Постоји ипак један скривен разлог зашто се „Телеком“ (па и ПКБ, РТБ Бор, Комерцијална банка, други пољопривредни комбинати и преостала добра предузећа продају. То је диктат ММФ−а, а делом и других међународних финансијских институција. Ево само неколико чињеница које то индиректно доказују: Прво, месец дана пре закључења споразума из предострожности, директор ЕПСа, на питање новинара да ли ће и ако ће, колико ће поскупити електрична енергија одговара „О томе ћемо се договорити са експертима из ММФ−а“. Или, министар за привреду Сертић каже „Влада Србије у начелу има договор с Међународним монетарним фондом да један део средстава (од продаје „Телекома“) односно половина оде на исплату заосталих дугова, а остатак буде уложен у велике инфраструктурне инвестиције“ (Привредни преглед, 9−10.3.2015). Ових дана су завршени разговори представника ММФ−а и Владе Румуније, која се налази у врло тешкој економској и финансијској кризи, па је принуђена да тражи продужење споразума с том институцијом и добијање нових кредита. И представници ММФ−а су, као услов за добијање новог кредита „сугерисали“ приватизацију, чак и предузећа из сектора енергетике и рударства. Од прихватања идеологије неолиберализма, тј. од почетка 80−их година прошлог века ММФ је прихватио поруку гуруа те идеологије Милтона Фридмана упућену земљама у транзицији, која је гласила: „приватизујте, приватизујте и само приватизујте“. Иако је он при крају живота признао да је то била погрешна порука и да је важније прво створити правне институције – ММФ је наставио форсирање боље рећи наметање те поруке, а истовремено се, он претворио у међународног истеривача дугова (МИД). Шефица Мисије ММФ−а за Србију Зузана Мургасова је ових дана изјавила да је поскупљење струје од 15 одсто део договора са Србијом, што је и написано у меморандуму који је српска страна доставила пре него што је одобрен аранжман са ММФ−ом (Привредни преглед, 12. март 2015, стр.1). И саме чињенице да премијер хвали савете председника ММФ−а и да они хвале реформе у Србији које се спроводе у последње време саме по себи пуно говоре. У вези свега тога просто се намеће поређење садашње Србије са Аргентином са почетка 90−их година прошлог века. Наиме, тада је Аргентина пала под потпуни утицај ММФ−а, Светске банке и САД и као последица свега тога кренула је свеобухватна, што бржа приватизација, нагла либерализација увоза, политика фиксног валутног курса и то је био концепт спржене земље који је имао за последицу енорман раст увоза, огроман, све већи спољнотрговински дефицит, све већи и иначе огроман дефицит платног биланса, фантастичан раст спољног дуга и западање у дужничку кризу, све веће сиромаштво, и све већа глад и умирање све већег броја деце због потхрањености, преузимање најквалитетније земље од стране америчке „чувене“ фирме „Монсанто“ која форсира производњу генетски модификованог семена и хране, што има катастрофалне економске, здравствене и еколошке последице. И што је трагикомично и крајње лицемерно јесте чињеница да се у америчкој штампи тада писало о „аргентинском“ или „Менемовом привредном чуду“. Врхунац тог неморала јесте изјава тадашњег директора ММФ−а, острашћеног неолиберала Мишела Кемдесија који је на годишњој скупштини те институције 2000. године изјавио да пример Аргентине треба да уђе у све макроекономске уџбенике као илустративан случај како једна земља и њена привреда успешно напредују када примењују рецепте ММФ−а. На жалост аргентинског народа, та земља је већ следећа, а поготову 2002. године доживела потпуни суноврат. Због свега тога, али и чињенице да је ММФ, а посебно заменица директора Ен Кругер 2003. и 2004. истицала импресивне резултате привредних реформи у СФРЈ, односно Србији, и да је Светска банка 2005. године прогласила Србију лидером реформи у региону – њихове најновије похвале на рачун реформи у Србији треба узети с огромном резервом. Самим тим и њихове „препоруке“ о приватизацији „Телекома“, ПКБ, Комерцијалне банке итд, по мом дубоком убеђењу, воде Србију у статус нове колоније, јер ће се сва вреднија предузећа, природни ресурси, инфраструктура, квалитетно земљиште и све друго што вреди наћи у власништву страних фирми у којима ће радити врло јефтина домаћа радна снага, а све већи део радне снаге долазиће из земаља Азије. Било која, па и садашња власт не би никако смела да дозволи такав сценарио, јер би то био недопустив грех према садашњим и будућим генерацијама које живе и које ће живети на подручју наше домовине – Србије. (Крај)

_______________________________________

* Редовни члан Академије економских наука

________________________________________

„Потпуно је бесмислено опредељење да ће се половина добијених средстава од продаје „Телекома“ употребити за велике инфраструктурне пројекте, ако се зна да је Србији за те сврхе одобрено а стоји неискоришћено 3,5 милијарде долара и да она због тога плаћа и пенале.“

________________________________________

„Због досадашњег, а врло вероватног даљег пада вредности евра, профит „Телекома“, изражен у еврима, уз добар менаџмент, могао би бити осетно повећан.“

Преузето из електронског издања Привредног прегеда