КУДА ВОДИ РАСПРОДАЈА НАЦИОНАЛНИХ РЕСУРСА?

• Зашто држава пре опредељења о продаји није нашла за сходно да консултује остале сувласнике „Телекома“?

• У овом тексту ћу указати да је продаја „Телекома“, потпуна економска бесмислица и да ће њена, вероватна реализација, имати врло непријатне последице

Влада Србије, њени ресорни министри, а посебно премијер Александар Вучић су одлучили да продају „Телеком“, ПКБ и друге пољопривредне комбинате, Комерцијалну банку, РТБ Бор, а до краја мандата и низ других преосталих, за наше услове, солидних предузећа. И они истичу да ће након тога Србија постати права тржишна привреда. Те продаје, боље рећи распродаје, немају економску логику и њихова евентуална реализација ће довести Србију у статус нове колоније. С обзиром на расположиви простор, у овом тексту ћу указати да је продаја „Телекома“, потпуна економска бесмислица и да ће њена, вероватна реализација имати врло непријатне последице. Прво, што пада у очи јесте потпуна, драстична разлика у опредељењима тадашњих лидера опозиционих странака, када се радило о одлуци владе на чијем челу је био Мирко Цветковић да распише тендер за продају Телекома и њихових садашњих изјава у вези с том продајом, али сада, као најважнијих функционери. Наиме, тада су били жестоки противници продаје, а сада су острашћени заговорници продаје тог најпрофитабилнијег предузећа у Србији. Друго, садашњи ресорни министри, па и премијер својим поступцима и изјавама, везаним за продају „Телекома“ исказује комплекс инфериорности или крајње послушности према захтевима Међународног монетарног фонда. Треће, поставља се питање која је логика узети за инвестиционог саветника јединог пријављеног, поготову ако је тачно да је у тој фирми извршни директор за финансијско саветовање бивши министар за финансије у влади З. Ðинђића и потпредседник у влади М. Цветковића Б. Ðелић, који је обећавао „српско привредно чудо“, а по његовом силаску с политичке сцене у Србији је остала пустош, спржена земља и привредно чудовиште. Четврто, ако нема конкуренције за инвестиционог саветника, зашто Влада не би поверила Академији инжењерских наука и Академији економских наука (или Научном друштву економиста Србије) да формирају индисциплинарни тим који би утврдио (не)оправданост продаје тог, поред ЕПС−а, најважнијег предузећа Србије? Пето, зашто држава пре свог опредељења о продаји и расписивања конкурса о инвестиционом саветнику, није нашла за сходно да консултује остале сувласнике „Телекома“ који поседују преко 40 одсто акција тог предузећа? Шесто, зашто Влада и премијер нису нашли за сходно да бар прокоментаришу став Академије инжењерских наука о потпуној неоправданости и недопустивости продаје „Телекома“, на чијем је челу, врло угледни професор, сада декан Електротехничког факултета, бивши ректор Београдског универзитета др Бранко Ковачевић. У бројним својим коментарима о овој продаји премијер и министар за привреду исказују крајњу инфериорност и третирају себе као малолетнике и све препуштају том једином саветнику, и не интересује их да ли су сувласници против продаје? Поставља се питање да ли ће бити озбиљних страних телекомуникационих фирми које ће у таквим условима понудити прихватљиву цену ако такве уопште и има. Неће ли се поновити фарса с неуспелом продајом „Телекома“ аустријском „Телекому“? У неким средствима информисања, па и на вечерњем дневнику РТС Србије истиче се да су економисти за продају „Телекома“ што је само делимично тачно. За продају су екстремни поборници примене идеологије неолиберализма чија је примена, од Аргентине, Чилеа, Мађарске, Хрватске, Бугарске, па и Србије оставила економску пустош. За продају су и економисти који су се, као политички подобне личности, нашли у важним институцијама, па чак и у Савету гувернера НБС и Фискалном савету. Занимљива, али за мене неприхватљива је прича члана Фискалног савета и истовремено уредника часописа МАТ проф. др Владимира Вучковића које гласи: „"Телеком" на дуже стазе, у следећих неколико година не би могао да издржи конкуренцију. Позивање на примере других држава које у свом власништву имају сличне компаније, а успешне су, код нас не стоји, јер ми упорно доказујемо да нисмо способни да имамо државу као доброг власника“. И као доказ овој тврдњи он истиче „да се „Телекому“ намеће превелики број запослених, као и трошкови који по природи не припадају телекомуникацијама, као и различити пројекти које та компанија не би требало да финансира“ (Привредни преглед, 11. март 2015, стр. 3). Члан Савета гувернера НБС, у својству сарадника Економског института и МАТ−а Стојан Стаменковић сматра да би продаја „Телекома“ „била добра ствар ако је купи компанија као што је „Дојче Телеком“ (Привредни преглед, 11. март 2015, стр.3). Наведене њихове тврдње су због много чега крајње проблематичне. Број запослених у односу на број корисника услуга „Телекома“ је сигурно мањи него у Аустрији или Немачкој. Уз то, цене услуга које пружа „Телеком“, као и плата запослених су знатно ниже него и у развијеним земљама. Верујем да „Телеком“ финансира понешто што није у домену његове делатности, али је највећи део тога улагања, са становишта друштва и земље у целини – корисно и да он то не чини, морала би да то чини држава преко буџета. Поставља се питање како норвешка државна компанија „Теленор“ успешно поседује у матичној земљи, па и у Србији, а то наводно неће моћи домаћи „Телеком“. Одговор је: и „Телеком“ успешно послује, што показује висок профит који, у врло тешким интерним и екстерним условима, он остварује. „Телеком“ остварује двоструко већи приход од „Теленора“, четири пута већи од ВИП−а и СББ−а и убедљиво је најконкурентнија фирма на телекомуникационом тржишту Србије. У интервјуу у фебруарском броју месечника Геополитика, професорка Електротехничког факултета и бивша министарка за телекомуникације др Александра Смиљанић с пуно права постави следеће питање „Уколико Влада не уме да изабере стручни менаџмент и да преко њега успешно управља „Телекомом“, како онда може да управља целом Србијом?“ Ако се држава определила за ангажовање страних менаџера који ће руководити Железаром, зашто то не би, ако се оцени као најбоље решење, било примењено и у случају „Телекома“? И веровање да би било добро решење да се „Телеком“ прода „Дојче Телекому“ је врло проблематично. Врло су неповољна искуства Мађарске и Македоније које су своје телекомуникационе компаније продали немачком „Телекому“. И након тога број запослених је осетно смањен, па је оптерећеност запослених знатно повећана и знатно је већа него у Немачкој. Из једне студије која је урађена пре неколико година види се је број корисника по једном запосленом у немачком „Телекому“ износио 289, у Македонији 800, а у Мађарској чак 806. И , наравно, да се подразумева да су плате запослених у Мађарској и Македонији знатно ниже. И што је важно нагласити јесте чињеница да су цене телекомуникационих услуга, након приватизације, односно куповине немачког „Телекома“ у обе наведене земље знатно повећане. Све у свему, за продају „Телекома“ су они академски економисти који су у власти, на неким државним функцијама, као што су Фискални савет и Савет гувернера НБС и они које је маљ идеологије неолиберализма тако ударио по глави, па још увек не могу трезвено размишљати. Када је била актуелна претходна продаја „Телекома“, био сам један од академских економиста који су у разним средствима информисања, износили аргументе против те продаје, али су се ти наши аргументи арогантно, са ниподаштавањем одбацивали, а један од екстремних неолиберала је (др Борис Беговић), поводом наших писања, у Политици је написао чланак који је гласио „Радованци трче почасни круг“. Или, у емисији „Утисак недеље“ дошли су само заговорници продаје „Телекома“ и водитељка је рекла да су позивани и противници продаје али они нису дошли, што се касније показало да је то била дезинформација, јер ни један од њих није био позван. Због свега наведеног, академски економисти, и поред све већег убеђења да је економски потпуно неоправдано продати једну од преосталих „златних кока“, нити су тражени да изнесу своје мишљење нити виде смисао самоиницијалног писања о тој теми. И поред свега наведеног, сматрам својом професионалном, па и патритоском обавезом (ако то смем да кажем), да изнесем аргументе против продаје „Телекома“. Прво, потпуно се слажем са ставом Академије инжењерске академије да се „Телеком“ ни по коју цену не сме продати, јер ће штете бити знатно веће од врло скромне суме девиза које би се добиле од те продаје. Уз то, писци тог апела су потпуно у праву када истичу да ће, након те евентуалне продаје, број радника у самом „Телекому“ али и у низу фирми које су у његовом власништву и у фирмама које имају статус добављача и подизвођача бити знатно смањен, што показују примери продаје телекомуникационих предузећа у врло великом броју земаља, а међу њима су и Хрватска, Мађарска, Македонија итд. Ту долази до изражаја тзв. економски патриотизам који има за циљ максимизацију профита фирме и њених власника, а на штету домаћег становништва. У том циљу цене телекомуникационих услуга ће бити знатно повећане, а образложене ће бити да нигде у окружењу цене нису тако ниске, али ће се при томе занемаривати чињеница да нигде плате и пензије нису тако ниске. Врло је вероватно да ће се у пословној сарадњи с партнерима из земље порекла купца користити тзв. „трансферне“ цене које се вештачки подижу са циљем да се рачуноводствено профит смањи и да се и тако смањи основица за плаћање пореза. Академија инжењерских наука је такође у праву када изражава сумњу да ће купац „Телекома“ улагати у модернизацију. Зар из врло непријатног искуства са Ју−Ес−стилом није извучена никаква поука. Премијер, а и неки економисти који су плаћени од стране власти, истичу да „Телеком“ треба што пре продати јер „заостаје у развоју“. Поводом тих изјава требало би истаћи следеће: Прво, и пре покушаја прве продаје, острашћени неолиберали из Србије и тадашњи политичари су истицали да „Телеком“ срља у пропаст и да га треба продати по принципу „дај шта даш“. И зато није чудно што је аустријски „Телеком“ понудио тотално неприхватљиву, понижавајућу цену. И сада се понавља иста прича. На пример, у дневнику Првог програма РТС Србије, члан Фискалног савета др Владимир Вучковић поново истиче да се „Телеком“ налази у силазној путањи развоја и да га због тога треба продати. Наравно, да ће једини инвестициони саветник из фирме где је Ðелић извршни директор за финансијско саветовање, о свему томе бити обавештен. У принципу је потпуно бесмислено, па и недопустиво износити такве, потпуно неосноване тврдње. Не верује да постоји неки глуп сељак који ће при продаји своје краве на пијаци истицати да њу продаје због тога што даје све мање млека. У народу се одавно зна да на пијаци „сваки цига, (продавац) хвали свог коња“. Премијер очекује „највећу цену коју је у историји "Телеком" могао да добије“. И та тврдња је по много чему бесмислена. Прво, зна се да је само аустријски „Телеком“ пре три године за 40 одсто акцијског капитала понудио само 950 милиона евра и обећавао је нека улагања, а да је тадашња влада тражила бар милијарду и 400 милиона евра. Пошто је „Телеком“ у међувремену откупио удео грчког ОТЕа и пошто сада држава има учешће од 58,11 одсто, нормално је да је вредност удела државе у „Телекому“ по том основу осетно повећана. Уз то, поставља се питање да ли ће евентуални будући купац, уз понуђену цену преузети и обавезу да исплати преостали део дуга „Телекома“ по основу откупа дела грчког ОТЕ−а. Ако Србија, као у случају продаје „Сартида“, преузме и тај дуг, продајна цена ће бити де фацто мања за тај износ преосталог дуга. И што је трагикомично, као и у прошлости, добијене паре од евентуалне продаје „златне коке“ биће проглашена „страним директним инвестицијама“, што је заиста крајње неморално. Уз све то, требало би имати у виду да је вредност евра у односу на друге најважније валуте, посебно у односу на долар и швајцарски франак, драстично пала. На пример, у односу на крај марта из 2008. године вредност евра у односу на долар је смањена за преко 50 одсто.

________________________________________

Проф. др Млађен Ковачевић* * Редовни члан Академије економских наука
________________________________________

"Ако нема конкуренције за инвестиционог саветника, зашто Влада не би поверила Академији инжењерских наука и Академији економских наука (или Научном друштву економиста Србије) да формирају индисциплинарни тим који би утврдио (не)оправданост продаје тог, поред ЕПС−а, најважнијег предузећа Србије?"

________________________________________

"И пре покушаја прве продаје, острашћени неолиберали из Србије и тадашњи политичари су истицали да "Телеком" треба продати по принципу "дај шта даш". И зато није чудно што је аустријски "Телеком" понудио понижавајућу цену."

Преузето из електронског издања Привредног прегеда