Преносимо из Балкан магазина

Последице продаје телекомуникационе инфраструктуре*

Александра Смиљанић, aleksandra@etf.rs

Електротехнички факултет у Београду

Абстракт: Продаја доминантног телекомуникационог оператора би имала изузетно штетне последице по економију Србије која је у лошем стању. Оваквом продајом заправо се продаје монопол над фиксном мрежном инфраструктуром кроз коју се нуде телекомуникационе услуге есенцијалне за функционисање привреде и друштва. Због тога, уколико додје до продаје, можемо очекивати одлив великог профита, и великог дела прихода Телекома, повећање цена, мање инвестиције у телекомуникациону инфраструктуру; отпуштања како у Телекому тако и у фирмама које раде за Телеком, деградацију квалитета телекомуникационих услуга. Овакве последице су већ видљиве у земљама региона које су продале своје операторе, а на основу званичних података.

Кључне речи: телекомуникације, инфраструктура, приватизација

1. Увод

Да у нашем друштву не постоји озбиљна криза морала, и система, не би било потребно објашњавати зашто се инфраструктура не продаје, нити приватизује. Одржавање инфраструктуре, и обезбеђивање услуга без којих се не може преко ове инфраструктуре је један од основних задатака државе. Зато држава мора да поседује комплетне инфраструктуре у свим областима: телекомуникацијама, енергетици, транспорту, водоснабдевању итд. То наравно не значи да ова тржишта не треба у извесној мери либерализовати. Држава треба да пусти компентентне компаније да граде паралелне инфраструктуре, јер су редунданса и конкуренција по правилу позитивне категорије.
Фокус ове кратке презентације ће бити телекомуникациона инфраструктура и приватизација Телекома. Телеком Србија поседује готово комплетну фиксну мрежну инфраструктуру, и због тога и јесте монопол. С обзиром да се ова инфраструктура градила више од 100 година, Телеком неће у скоро време добити праву конкуренцију. Таква је ситуација и у земљама где је телекомуникационо тржиште либерализовано. Телекомуникациони оператори у свету, који су настали од телефонских оператора доминирају телекомуникационим тржиштима, јер поседују инфраструктуре које су грађене деценијама. Битно је да се схвати да и мобилна телефонија и Интернет саобраћај користе готово исту инфраструктуру као и фиксни телефонски саобраћај: телефонске линије, оптичке каблове, и велики део опреме. Ово подвлачим јер постоји неразумевање телекомуникационих технологоја од стране неких економиста. Примера ради, економиста Бошко Мијатовић је у Политици од 19. априла, изјавио да Телеком више нема монопол у фиксној телефонији јер је издата лиценца, а да се у осталом све се више телефонира преко Интернета. Теленор је добио лиценцу за пружање услуге фиксне телефоније, конкретно добио је опсег корисничких бројева које може да користи. што није нарочит ниво либерализације, јер Теленор нема фиксну мрежу и мора да користи Телекомову. Због тога и није платио много више од милион евра ову лиценцу. Друго, Интернет саобраћај користи исту инфраструктуру као и телефонски саобраћај, и потпуно је ирелевантно да ли се телефонира преко телефона или Интернета, телекомуникациони саобраћај у оба случаја користи исту инфраструктуру (телефонске линије, локалне централе, регионалне централе, оптичке каблове) а коју поседује само Телеком. Слаба конкурентност на телекомуникационим тржиштима лежи и у чињеници да све мреже морају бити повезане, и да је по закону дозвољено договарање оператора о ценама као што су цене интерконекције, роминга, а које се рефлектују на цене услуга.

Према томе, продајемо Телеком који има монопол над инфраструктуром, и још дуго година ће бити доминантни телекомуникациони оператор. Телеком Србије повезује готово све грађане Србије, фирме, државну управу, полицију, војску, институције од националног значаја. Нема потребе доказивати његов стратешки значај. Када се оваква фирма прода страном купцу, можемо очекивати врло негативне последице. Прво, та страна фирма, пошто нема (довољно) конкуренције може произвољно дизати цене, давати услуге произвољног квалитета, произвољно инвестирати, и произвољно отпуштати. Републичка агенција за телекомуникације, РАТЕЛ, има одређене ингеренције у оквиру политике цена, али их по правилу не користи. Сама дозвола вишеструког повећања претплате пред приватизацију, без адекватног образложења, говори да државне институције не раде по закону. С обзиром да је Телеком монопол, цене морају да се формирају по трошковном принципу, а нема индикација да је исти поштован у овом случају. На ниво инвестиција не може да се утиче, што смо искусили у претходном периоду приватизације, јер нови власници лако нађу оправдања да се одступи од уговорних обавеза. За очекивати је да ће инвестиције страног купца бити мање него инвестиције државног Телекома, јер ће купац настојати да у кратком року надокнади новац који је платио за Телеком. Не постоје механизми за контролу квалитета услуга, а нема конкуренције која би утицала да квалитет услуга буде адекватан. Страни купац може и отпустити произвољан број радника без бриге што ће квалитет услуга деградирати.

Телеком Србија за српске прилике остварује огроман приход од око милијарду евра годишње, као и велики профит. Продајом Телекома држава Србија губи неповратно могућност контроле над овим великим приходом. Када се узме у обзир да је укупан извоз Србије око 5 милијарди евра, онда је јасно да ће одлив значајног дела прихода Телекома имати јако лоше последице по српску економију. Користећи ове приходе држава може да подстакне развој домаће информационо комуникационе индустрије, тако што ће Телеком куповати опрему и софтвер од домаћих фирми. Домаћим фирмама је најједноставније своје производе продати домаћем Телекому, а када добију такве референце онда их могу лакше пласирати и у иностранству. Ако страна фирма купи Телеком она ће куповати опрему и софтвер према својој пословној политици, и при томе ће вероватно форсирати фирме из своје матичне земље. Тако да српске фирме не само неће моћи продати робу Телекому, већ ће и њихов извоз бити угрожен јер неће имати адекватне референце при продаји. Дакле неће се само профит већ и добар део прихода одливати из земље. Ово ће повећати спољно трговински дефицит, и довести до даљег пада динара. Такође, отпуштања могу да се очекују не само у Телекому већ и у фирмама које раде за Телеком, што ће повећати одлив младих стручњака из земље који је већ озбиљан проблем Србије. Телеком Србија финансира и многе непрофитабилне делатности од националног значаја, као што су култура и спорт, и ово финансирање се продајом Телекома доводи у питање. Постоје и разни други пратећи проблеми. Потребна су знатна улагања да се заштити комуникација између органа државне управе када страна фирма откупи Телеком. Такође, државна управа, и многе друге државне институције не плаћају Телекому телекомуникационе услуге или имају значајне попусте. Када страна фирма купи Телеком, биће потребна додатна средства у буџету да се плате телекомуникационе услуге по пуним ценама за које се може очекивати значајано повећање.

У наредним одељцима ће бити показано да су се лоше последице, које можемо очекивати ако се Телеком прода, заправо и десиле у земљама које су продале своје операторе страним операторима, што потврђује иначе очигледно. У одељку 2. ћемо приказати упоређење цена телекомуникационих услуга у Србији и земљама региона које су продале своје операторе. Затим ћемо у одељку 3. упоредити инвестиције у телекомуникационе инфраструктуре Србије и земаља региона које су продале своје операторе. И на крају анализе, у одељку 4., ћемо упоредити број запослених у телекомуникационих операторима које су продале своје операторе и у земљама које то нису учинили. У одељку 5. ћемо извести закључке из поменуте анализе. У последњем одељку ће бити дат предлог како се заправо може подстаћи развој телекомуникација у Србији, који искључује продају Телекома као најлошији могућ потез.

2. Упоређење цена продатих оператора и Телекома Србије

У овом одељку ћемо приказати упоређење цена Телекома Србије и земаља региона. Користићемо најновије званичне податке компаније “Цуллен Интернатионал” која је званично ангажована од стране Европске комисије за анализу телекомуникационих тржишта за земље југоисточне Европе које нису у Европској унији [Кулен 2010]. У мањинском државном власништву су оператори Републике Српске, Црне Горе, Хрватске, Албаније, и Македоније, док су у већинском државном власништву оператори Србије, хрватски и босански оператори у Босни и Херцеговини. На графицима ХР означава Хрватску, МК Македонију, ТР Турску, АЛ Албанију, БА три оператора Босне и Херцеговине подељене према националној припадности, МЕ Црну Гору, РС Србију без Косова, XК Косово. У свим овим земљама доминантни оператори поседују готово целокупну фиксну телекомуникациону инфраструктуру, тако да они имају монополски положај за све телекомуникационе услуге које користе фиксну мрежу, а таква је већина услуга.

На сликама 1-4 су приказане цене за услуге фиксне телефоније: телефонске претплате, локалних импулса, међуградских импулса, и импулса из фиксне у мобилну мрежу. Фиксна телефонија је високо монополизована услуга, и у анализираним државама доминантни оператори заузимају више од 75% тржишта ових услуга, а у већини случајева заправо више од 90% тржишта. Видимо да су убедљиво најниже цене услуга фиксне телефоније у Србији, а затим у Босни и Херцеговини која такође није продала своје операторе. Република Српска јесте продата Телекому Србије, али подаци указују да Телеком Србије прати цене услуга других државних оператора у овој држави. Изразито су ниске цене локалних импулса у Србији који се највише троше, ниже су од пет до једанаест пута. Међутим, по тренутним ценовницима на званичним сајтовима, ове разлике у ценама су још веће. Па су тако локални импулси у минималним пакетима у Хрватској од 20 до 40 пута скупљи него у Србији. У Србији је на пример 56% укупног саобраћаја локални саобраћај [РАТЕЛ 2009: 56]. Локални саобраћај обухвата и Интернет дајал-ап везе, па би овакво драстично повећање цена изазвало и смањење коришћења Интернета. Према графицима на сликама 1-4 можемо закључити да су телефонске услуге као основне телекомуникационе услуге обезбеђене по знатно приступачнијим ценама у земљама где су доминантни оператори у државним рукама, односно у Србији и Босни. То је у складу са логичним очекивањем да ће држава имати већу одговорност према својим грађанима него страни власници доминантних оператора. Чак и кад су неодговорни политичари у питању, у демократским системима они имају обавезу према грађанима као гласачима на наредним изборима.

Слика 1. Телефонска претплата

Слика 2. Локални позив у трајању 3 минута

Слика 3. Међуградски позив у трајању од 3 минута

Слика 4. Позив из фиксне у мобилну мрежу у трајању од 3 минута

Велики број пакета мобилних услуга који је на располагању чине анализу и упоређење цена ових услуга врло тешким. Зато су уведени стандардни пакети услуга за мале, средње и велике кориснике који укључују класичне услуге мобилне телефоније према статистикама коришћења ових услуга. Овде ћемо приказати само упоређење цена стандардних пакета за средње кориснике, а резултати за мале и велике кориснике су идентични. Стандардни пакет за средње кориснике укључује: 65 позива, 30 sms-а, 0.67 mms-а, 14% позива у фиксну мрежу, 7% интернационалних позива, 48% позива у исту мрежу, 24% позива ван мреже, 7% телефонских порука, 50% позива за време скупље тарифе, 24% позива за време јефтиније тарифе, 26% позива за време викенда. Са графика на слици 5, може се уочити да су цене у Србији поново бар дупло јефтиније него у другим земљама. Разлог за изузетно ниске цене мобилне телефоније у Србији је чињеница да је фиксна телефонија знатно јефтинија у Србији, па ако мобилна телефонија постане сувише скупа, корисници ће се опредељивати да користе фиксну. Други разлог је и чињеница да у Србији постоји озбиљна конкуренција у области мобилне телефоније. Можемо приметити су цене услуга мобилне телефоније у Србији значајно јефтиније него у Босни, што је вероватно последица да на нивоу националних ентитета у Босни нема конкуренције у области мобилне телефоније.

Слика 5. Цене у еврима на месечном нивоу стандардних пакета мобилних услуга за средњег корисника

Цене широкопојасног Интернета брзине 1Мб/с и 2Мб/с су приказане на сликама 6 и 7. Цена за 1Мб/с је исправљена. Видимо да је Телеком Србије поново међу најјефтинијим операторима. Једино је цена широкопојасног Интернет брзине 2Мб/с у Хрватској јефтинија два пута. Међутим, приходи од Интернет услуга су мали део укупних прихода што се може видети са слике 8. Тако да би Телеком Србије могао да још снизи ове цене а да при томе не осети битно смањење прихода. Уствари, може се очекивати чак повећање прихода ако би Телеком Србије смањио цене широкопојасног Интернета, јер би ниске цене привукле значајно већи број корисника.

Слика 6. Цене у еврима на месечном нивоу широкопојасног Интернета брзине 1Мб/с
 

Слика 7. Цене у еврима на месечном нивоу широкопојасног Интернета брзине 2Мб/с
 

Слика 8. Однос у еврима прихода за различита телекомуникациона тржишта

Телеком Србија је најјефтинији или међу најјефтинијима и за готово све остале услуге у понуди, као што су: изнајмљивање капацитета кроз мрежу, терминација позива у мобилној мрежи, изнајмљивање капацитета ка иностранству, изнајмиљивање капацитета за Интернет саобраћај итд. Једино је скупља терминација позива у фиксној мрежи Телекома Србије [Кулен].

3. Упоређење инвестиција продатих оператора и Телекома Србије

У овом поглављу ћемо упоредити инвестиције у телекомуникациону инфраструктуру Србије и земаља региона које су продале своје операторе. Поново ћемо користити податке компаније “Cullen International” [Кулен 2010].

У фиксној мрежи имамо две врсте инвестиција. Једно су инвестиције у каблове: оптичке каблове до локалних централа, и бакарне жице до корисника. Друго су инвестиције у телефонске и широкопојасне прикључке. Постављени каблови се користе и за услуге фиксне телефоније, и за услуге Интернета како ускопојасног (дајал-ап) тако и широкопојасног (ДСЛ). Тешко је дати процену просечног трошка по кориснику, јер цене најчешће нису јавно расположиве и одређују се на самим тендерима. Међутим сигурно су улагања у каблирање значајно већа, од четири до пет пута, него у широкопојасне прикључке. Телефонски прикључци су значајно јефтинији од широкопојасних. На слици 9 је приказана пенетрација фиксних линија, односно број фиксних линија, односно бакарних парица на 100 становника у земљама региона. Видимо да је једино Србија значајније улагала у фиксне линије, док је у неким земљама број фиксних линија чак и опао, нпр. у Македонији, Црној Гори и Турској. Разлог за опадање броја фиксних линија је вероватно нагло повећање цена услуге фиксне телефоније у овим земљама, када су оператори продати, до нивоа који сиромашни грађани не могу да плате. Србија као резултат има највећу пенетрацију фиксних линија од 42%, која је значајно виша од просека у региону који је 25%, и чак виша од просека земаља Европске уније. На слици 10 можемо видети број прикључака за широкопојасни Интернет. Пенетрација широкопојасног Интернета у Србији је 6.3% што је нешто ниже од просека земаља региона који је био 7.7% у јануару 2009. Међутим пошто су улагања у каблирање, односно фиксне линије, по кориснику неколико пута већа, може се закључити да су улагања у телекомуникациону инфраструктуру Србије била значајно већа него у земљама региона које су продале своје операторе.

Србија је заправо имала већа улагања у широкопојасни Интернет чак и од Хрватске која је наизглед боља у овој области јер у њој је број широкопојасних корисника већи за 5% укупног становништва. Међутим, као што је речено широкопојасни прикључак захтева жичани кабл до корисника који је око четири пута скупљи од самог прикључка. Са слике 9 видимо су жичани каблови у Србији инсталирани до нових корисника који чине 7% становништва, а у Хрватској само до нових 1% становника. Док се у Хрватској улагало у прикључке, у Србији се улагало у чак већи број каблова који су знатно скупљи и компликованији за инсталацију.

Слика 9. Пенетрација фиксних линија (број парица на 100 становника)

Слика 10. Пенетрација фиксног широкопојасног Интернета

Слика 11. Пенетрација мобилне телефоније

Улагања у мобилне и бежичне мреже су мања по кориснику у односу на улагања у фиксне мреже засноване на оптичким и електричним кабловима, али су њихови капацитети знатно мањи. Међутим, пошто су мобилне мреже доживеле експанзију у претходном периоду, онда су улагања у ове мреже била у рангу са улагањима у фиксну мрежу. На слици 11 је приказана пенетрација мобилне телефоније, односно број активних сим картица по становнику. Можемо приметити да је развој мобилних мрежа у свим земљама региона био сличан, па самим тим и улагања у исте. Пенетрација мобилне телефоније преко 100% не тражи улагања од стране мрежног оператора, јер не значи повећање телефонског саобраћаја.

4. Упоређење броја запослених продатих оператора и оних који то нису

У овом одељку ћемо упоредити број запослених у операторима који су продати страним операторима, и у оним операторима који то нису. Број запослених наравно варира у зависности од броја становника земље коју тај оператор опслужује, и од нивоа либерализације телекомуникационог тржишта у тој земљи. Ми ћемо упоређивати оптерећеност запослених у операторима коју дефинишемо као број корисника по једном запосленом. Оптерећеност запослених можемо грубо проценити помоћу следеће формуле:

O=D*S/Z (1)

где је D део тржишта које опслужује оператор, S је број становника земље оператора, и З је број запослених у телекомуникационом оператору. Део тржишта који опслужује дати оператор се може проценити на основу следеће формуле

D=P/T (2)

где је P укупан приход оператора, а T су укупни приходи телекомуникационих оператора у датој земљи.

У табели на слици 12 су дати подаци потребни за израчунавање оптерећености запослених у операторима разних земаља. Узети су подаци за 2008-му годину јер су једино они јавно доступни за све земље. Укупни приходи оператора и број запослених је узет из њихових годишњих извештаја који су на располагању на Интернету. Број становника и укупни приходи (БДП) земаља Европске уније су преузети из Еуростата [Еуростат 2008]. Укупни приходи од телекомуникација као проценат укупних прихода су преузети од Светске Банке и Интернационалне Телекомуникационе Уније при УН [Светска Банка 2008]. За земље региона, број становника је преузет из публикације Цуллен Интернатионал, а укупни приходи телекомуникација су израчунати са слике 8 која је преузета из исте публикације. Телеком Србије поседује фирму Телус и користи њене услуге одржавања и обезбеђења. С обзиром да 0.56 прихода Телуса долази од Телекома, толики део 1900 запослених у овој фирми је додат броју запослених у Телекому.

У табели на слици 12 су израчуната оперећења запослених у операторима земаља које су продале своје операторе, и земљама које то нису учиниле, а које су осенчене у табели. Наиме, државе су највећи акционари својих доминантних оператора у Србији, Белгији, Шведској, Словенији, Француској, Немачкој и другим земљама. С друге стране, Црна Гора, Македонија, Хрватска, Словачка и Мађарска су продале своје доминантне Дојче Телекому. Телекомуникациони оператори који су настали од телефонских оператора доминирају на свим телекомуникационим тржиштима што се види из њихових прихода. Из табеле се јасно види да је у земљама које су продале своје операторе страном оператору, оптерећење запослених знатно веће него у земљама које нису продале своје операторе. То указује на чињеницу да у овим земљама запослени нису отпуштени зато што су вишак, него да би страни оператор постигао што већу зараду. У овим земљама доминација продатих оператора је нарочито изражена. Власник ових оператора нема притисак од конкуренције да пружа услуге бољег квалитета, нити да интезивно инвестира, те тако може произвољно да отпушта. Као резултат корисници имају лоше услуге, и видели смо, и скупе услуге, док држава губи радна места за своје грађане. Једини изузетак из овог правила је Црна Гора, у којој је оптерећеност запослених јако мала, али она се може посматрати као сингуларна тачка због познатих особености својих становника, а због којих је страни власник вероватно морао да попусти. Друго објашњење које се може дати јесте чињеница да оператор Црне Горе опслужује мали број становника, и у тако малој фирми оптимизација послова постаје тежа. Врло је шокантна изузетно мала оптерећеност Дојче Телекома у самој Немачкој од 289 корисника по запосленом, која је драстично мања него у другим земљама чије операторе поседује Дојче Телеком, па чак и преко три пута мања него у Мађарској и Македонији. Можемо приметити и да је оптерећеност запослених у Телекому Србије слична као у земљама где оператори нису продати странцима. То значи да, према датим подацима, у Телекому Србије можемо само очекивати отпуштања ако буде продат.

Слика 12. Оптерећење запослених у доминантним операторима различитих земаља

Закључак

На основу претходне анализе можемо са сигурношћу да тврдимо да би продаја Телекома Србије била изузетно штетна за нашу земљу. Мотивација страног купца јесте да извуче што већу корист из земље. То је најлакше учинити куповином инфраструктурних фирми као што је Телеком. С једне стране, телекомуникационе услуге су есенцијалне за функционисање грађана, државе и привреде. С друге стране, телекомова фиксна телекомуникациона инфраструктура је грађена деценијама и као таква нема конкуренцију. Кроз фиксну телекомуникациону инфраструктуру се преносе све врсте саобрађаја: телефонски, мобилни и Интернет. Будућем власнику Телекома су дакле загарантовани велики приходи за неопходне услуге кроз инфраструктуру која нема конкуренцију.

Видели смо да су у земљама региона које су продале своје операторе страном оператору цене телекомуникационих услуга многоструко више него у Србији, иако је БДП по глави становника у овим земљама сличан као у Србији, осим у Хрватској где је два пута већи. Истовремено званични подаци о развоју телекомуникационих инфраструктура у овим земљама указују на то да су улагања била највиша у Србији. На крају смо видели да је у продатим операторима отпуштен велики број запослених, тако да је сада оптерећење запослених у овим операторима изузетно велико. Оптерећење мерено бројем корисника по запосленом је у продатим операторима региона више пута веће него у операторима који нису продати страним операторима. При томе, Телеком Србије остварује висок профит. Дакле, приходи продатих оператора су виши од Телекомових, расходи су нижи, поставља се питање где је разлика. Одговори могу бити различити али ниједан не иде у прилог продаји Телекома. Први је, да су ови оператори постали неефикаснији када су продати страном оператору, и да су сада неефикаснији од Телекома Србије. То би било сасвим реално очекивати, јер су ови оператори купљени од стране мултинационалног, изузетно великог, оператора који чак доминира на европском тржишту. Познато је да су монополи неефикасни, јер немају конкуренције да изврши притисак на тржишту. Природно је онда очекивати да је компанија која доминира на великом европском тржишту буде мање ефикасна од Телекома Србије која само доминира на српском тржишту. Други одговор је да се из фирми које су продате извлаче велики профити. Полако долазимо и до трећег могућег одговора да страна компанија форсира индустрију своје матичне земље, тако што ангажује фирме своје матичне земље са приоритетом. С обзиром да углавном фирме богатих земаља купују операторе сиромашнијих земаља, њихове фирме су правилу скупље због значајно виших примања, те повећање цена, смањење инвестиција и деградација квалитета услуга постају неминовни.

Који год одговор да је тачан или нека комбинација истих, долазимо до закључка да се овде не ради о тржишној привреди у којој се повећава ефикасност да би се смањиле цене и побољшао квалитет услуга. Заправо се ради о новој друштвено-политичкој ситуацији, коју би можда било прикладно звати национал-глобализам.

5. Како се може убрзати развој телекомуникација

Продаја Телекома Србије би имала несагледиво лоше последице по економију Србије како је објашњено. Мотиви за ову продају су у потпуности нејасни, и о њиховој нерегуларној природи можемо да нагађамо. Успешна стратегија развоја телекомуникационе инфраструктуре би била врло једноставна. Телеком не треба продавати, али телекомуникационо тржиште треба либерализовати. Треба дати концесију за ЕПС-ову мрежу оптичких каблова. Ово је међуградска мрежа са неискоришћеним капацитетима, али која нема приступни део до корисника. Фирма која би купила овакву концесију би била мотивисана да изгради приступну мрежу до корисника која захтева највећа улагања. С друге стране, фирма која купи Телеком нема овакву мотивацију јер Телеком већ има комплетну мрежу. Истовремено би требало поделити лиценце за брзи бежични приступ по окрузима на које је подељена Србија (WиМаx или ЛТЕ технологије). Преко ове технологије могу да се пружају услуге брзог Интернета, фиксне и евентуално мобилне телефоније. Бежичне технологије су јефтине, могу се лако и брзо пустити у рад, и нарочито прикладне за рурална подручја. Преко њих би се брзи Интернет могао учинити доступним свима у кратком времену. Истовремено, пошто би лиценце укључиле обавезу покривања округа, она би захтевала улагања која су приступачна домаћим, типично малим, фирмама. Тако би домаће фирме добиле државне ресурсе на располагање, учествовале би у изградњи инфраструктуре, а затим би могле да приходују од телекомуникационих услуга. Овакво решење би истовремено подстакло развој телекомуникационе инфраструктуре, и домаће информационо комуникационе привреде.

Оваква стратегија би била у складу са европском интеграцијом Србије уколико до исте дође. Наиме ЕУ не захтева приватизацију доминантног оператора, али захтева либерализацију телекомуникационог тржишта. Све земље ЕУ имају исту обавезу, и либерализације телекомуникационих тржишта које су спровеле су имале очекиване позитивне ефекте. Одлука да Телеком Србије остане у рукама државе Србије је у складу са принципом децентрализованог одлучивања за коју се ЕУ залаже. Такође, оваква одлука ће допринети економском развоју Србије и постизању њене економске независности која је један од услова за улазак у ЕУ. На крају, доминантни телекомуникациони оператори су државни у многим европским земљама: Словенији, Луксембургу, Белгији, Шведској, Финској, Данској, Норвешкој, Швајцарској и другим.

Референце

[Кулен 2010] Cullen International, Enlargment Countries’ Monitoring Report 3, Annex: Cross-Country Tables,
http://www.hakom.hr/default.aspx?id=622 01.03.2010.

[РАТЕЛ 2009] РАТЕЛ, Преглед тржишта телекомуникација у Републици Србији у 2008. години, http://www.ratel.rs/tržište/pregledi_tržišta.77.html  08.07.2009.

[Eurostat 2008] Званична статистика Eurostat за 2008 годину
http://epp.eurostat.ec.europa.eu/portal/page/portal/statistics/search_database

[Светска Банка 2008] Званична статистика Светске Банке и Интернационалне Телекомуникационе Уније за 2008 годину‚
http://data.worldbank.org/indicator/IT.TEL.REVN.GD.ZS

Abstract: Selling of the incumbant telecommunication operator would have extremely bad consequencies for the economy of Serbia which is already in a poor shape. The incumbant operator, Telekom Srbija, owns almost the entire fixed telecommunication infrastructure of Serbia that provide the telecommunication services essential for tfunctioning of the Serbian society and economy. So, if Telekom Srbija would be sold, we could expect flowing of the big profit out of Serbia as well as of the significant part of the revenue. We could expect higher prices of telecommunication services, lower investments into the infrastructure, layoffs in both Telekom Srbija and its supporting industry, and the lower quality of service. These consequencies are already clearly visible in the countries of the region that sold their incumbant operators, based on the official data.

*) Рад је у скраћеној верзији излаган на Округлом столу на тему ПОРЕКЛО И ИСХОД КРИЗА, који су организовали Одбор за економске науке САНУ и Друштво за привредну историју, и треба да буде објављен у следећем Зборнику САНУ.